† В А Р Т О Л О М Е Ј

МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ АРХИЕПИСКОП

КОНСТАНТИНОПОЛСКИ – НОВОГА РИМА

И ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ

СВОЈ ПУНОТИ ЦРКВЕ

БЛАГОДАТ И МИР ОД БОГА

* * *

Химну благодарности узносимо свемогућем, свевидећем и свеблагом Богу у Тројици, Који је удостојио Свој народ да достигне 1700-ту годишњицу од Првог Васељенског Сабора у Никеји, који је под дејством Светога Духа посведочио истиниту веру у сапочетног са Оцем и савршено једносуштан Њему Бога Логоса, „Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао и оваплотио се и постао човек, страдао и васкрсао трећега дана, и вазнео се на небеса, и поново долази да суди живима и мртвима.“

Никејски Сабор представља израз саборне природе Цркве, врхунац Њене „изворне саборности“, нераскидиво повезане с евхаристијским остварењем црквеног живота, као и са праксом сабирања „на исто место“ ради доношења „једнодушних“[1] одлука о актуелним питањима. Никејски Сабор уједно означава појаву нове саборске структуре – Васељенског Сабора – која је требало да постане пресудна за ток црквених прилика. Вреди истаћи да Васељенски Сабор не представља „трајну установу“ у животу Цркве, већ „ванредни догађај“, одговор на конкретну претњу вери, усмерен на обнову нарушеног јединства и евхаристијског заједништва.

То што је Никејски Сабор сазван од стране цара, што је Свети Константин Велики присуствовао његовим заседањима и што је његове анатеме потврдио ауторитетом државног закона, не чини тај сабор „царским сабором“[2]. Он је био у потпуности „црквени догађај“, у којем је Црква, вођена Светим Духом, донела одлуке о својим унутрашњим стварима, док је Цар применио начело: „Подајте, дакле, цару царево, а Богу Божије.“[3]

Суочена са аријанском заблудом, Црква је саборно изразила суштину вере која се у њој непрекидно живи. „Једносуштан са Оцем“, предвечни Син и Логос Божији, „Бог истинити од Бога истинитог“, спасава човека Својим оваплоћењем од ропства страноме и отвара му пут ка обожењу по благодати. „Јер Он постаде човек да бисмо ми постали богови,“[4] како каже Свети Атанасије Велики. Никејски Символ вере снажно потврђује чврсто уверење да јеретичко одступање представља порицање саме могућности спасења човека. У том смислу, то није просто теоријска изјава, већ исповедање вере – као и сва догматска сведочанства Цркве – аутентично изражавање истине која у Цркви живи и преко Цркве се пројављује.

Посебну богословску важност има чињеница да је основа Светог Символа „Верујемо…“ представљала једна локална крштењска формула, или скуп таквих формула. Као аутентични носилац вековне црквене самосвести, Сабор је сажето изразио и утврдио Апостолско Предање, које чувају Помесне Цркве. Велики Атанасије сведочи да „Саборски Оци нису рекли: ’Чини нам се’, него: ’Тако верује Васељенска Црква’, и одмах исповедише како верују, да покажу да њихов дух није новотарски, него апостолски, и да оно што су написали није плод њихове самовоље, него оно што су Апостоли учили.“[5] Уверење богомудрих Отаца било је да ништа није додато апостолској вери и да Никејски Символ, заиста васељенски, представља проглас заједничког предања саборне Цркве. Саборски Оци, које Православна Црква достојно поштује и славослови као „прецизне чуваре апостолских предања“, употребили су философски појам „суштина“ (и „једносуштан“) ради изражавања православне вере у божанство Логоса, коју је Арије одбацио, и заједно с тим, читаву тајну спасоносне оваплоћене Божанске икономије, јер је он био заплетен у хеленистичке појмовне обрасце и одбацио је „Бога Отаца“ у име „Бога философа.“

Друго кључно питање које је Први васељенски сабор у Никеји био позван да реши ради учвршћивања црквеног јединства у литургијској пракси, било је: „Када и како треба да празнујемо празник Пасхе?“ Обележавање 1700. годишњице од сазивања Сабора поново је у први план ставило питање заједничког празновања Васкрсења Господњег. Света Велика Христова Црква моли се да се сви хришћани широм земље врате, у складу са одредбама Никејског Сабора, заједничком празновању Пасхе у истом дану, као што се, по благословеној случајности, догодило и ове године. Ова одлука треба да буде знак и симбол истинског напретка у борби за васељенско сагласје и јединство путем богословског дијалога и „дијалога живота“, као опипљиво сведочанство живог поштовања достигнућа нераздељене Цркве. Остварење тог циља, у контексту ове јубиларне године, било је заједничка визија блаженоупокојеног папе римског Фрање и наше смирености. Његов упокојење, дан након васељенског празновања Пасхе, појачава заједничку одговорност да неустрашиво наставимо у истом правцу.

Велики значај имало је и канонско-правно дело Никејског Сабора, којим је саборски изражена и потврђена вековна канонска свест Цркве, у којој налазимо почетке митрополитског система и уздизање угледа, истакнутог положаја и проширене одговорности одређених Престола, из којих се постепено обликовао систем Пентархије. Како је канонско наслеђе Никеје заједничко наслеђе целог хришћанског света, овогодишњи јубилеј треба да послужи као позив на повратак изворима — првобитним канонским установама нераздељене Цркве.

Гарант уредби донетих у Никеји временом је постао Васељенски Престол у Цариграду. Овај дух Велике Цркве био је изражен и кроз Патријарашку и Саборску Посланицу поводом 1600-годишњице Сабора, „првог међу Васељенским и заиста највећег Сабора Цркве.“[6] Донета је одлука да се годишњица прослави „свечано и заједнички, ако је могуће, од стране свих Православних Аутокефалних Цркава, као општенародни израз верног и данас, благодаћу Божјом, постојаног придржавања наше Свете Православне Цркве у учењу и духу тог Сабора, који је, с једне стране, учврстио и запечатио једну веру Цркве кроз своје у Светоме Духу донесене одлуке, а са друге стране, свечано представио јединство црквене структуре кроз присуство представника са свих крајева васељене.“ Нажалост, ова одлука тада није могла бити реализована због ванредних околности и упражњености Васељенског Престола. Тек 19. јула 1925. године, прве недеље након устоличења Патријарха Василија III, „закаснела дужност“ је испуњена служењем „посебне Патријарашке и Саборске Литургије“ у Пресветом Патријаршком Храму. Посебан еклисиолошки значај има чињеница да се у тој Посланици наглашава вредност испуњења дужности прославе ове „велике годишњице за цело Хришћанство“ од стране Цркве у Цариграду, „која има најнепосреднији однос и обавезу према овом празнику.“

Никејски сабор представља кључну тачку у обликовању догматског идентитета и канонске структуре Цркве, и остао је узор за решавање питања вере и црквеног поретка на васељенском нивоу. Његова 1700-годишњица подсећа Хришћанство на предања древне Цркве, на вредност заједничког подвига у борби против извитоперења хришћанске вере, као и на мисију верника да допринесу умножавању „добрих плодова“ живота у Христу, по Христу и ка Христу, у овоме свету.

Позвани смо данас да истакнемо ванвременску поруку Првог Васељенског Сабора у Никеји — његове сотириолошке димензије и антрополошке последице догмата о „једносушности“ (ὁμοούσιον), односно нераскидиве везе између Христологије и антропологије, у добу антрополошке конфузије и интензивних покушаја истицања „надчовека“ као отвореног хоризонта и самообожења као визије људске еволуције, уз посредовање науке и технологије. Начело „богочовечности“ представља одговор на ћорсокак савремене визије „човекобога“. Позивање на „дух Никеје“ јесте позив да се вратимо суштинском у нашој вери, чије је средиште спасење човека у Христу.

Господ и Спаситељ наш Исус Христос јесте потпуно и савршено откривење истине о Богу и човеку. „Ко је видео мене, видео је и Оца мога.“[7] Оваплоћени Бог Логос је показао, „први и једини“, како пише Свети Никола Кавасила, „истинитог и савршеног човека, у начину, у животу и у свему другом.“[8] Ову Истину у свету представља Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква; од ње се храни, њој служи. Обучена у хитон Истине, „ткан од горњих богословља“, она увек право управља речју истине и прославља „велико тајинство побожности“, проповедајући реч вере, љубави и наде, усмеравајући поглед ка „несмиреном и непрестаном и бесконачном дану“[9], ка долазећем вечном Царству Оца и Сина и Светога Духа.

Задатак теологије јесте откривање сотириолошке димензије догмата и њихово тумачење у егзистенцијалним појмовима, што подразумева, уз учешће у црквеном догађају, осетљивост и истинску бригу за човека и за судбину његове слободе. У том смислу, исповедање вере у оваплоћеног Бога Логоса мора да буде праћено нашим стварним одговором на Његову спасоносну реч: „Ово је заповест Моја: да љубите једни друге као што сам ја вас љубио.“[10]

Имајући, дакле, у сећању неисказане дарове које је Господ учинио и чини целокупној твари, непрестано славословимо пресвето и пресјајно Име Господа свега и Бога љубави, кроз Кога смо познали Оца и и кроз Кога се Свети Дух јавио у свету.

У години спасења 2025, у месецу јуну (првом),

Индикта III.

______________

1. Дела 2, 1.

2. Μητροπολίτου Περγάμου Ἰωάννου Ζηζιούλα, Ἔργα Α’. Ἐκκλησιολογικά Μελετήματα, ἐκδ. Δόμος, Ἀθήνα 2016, 675-6.

3. Матеј 22, 21.

4.Ἀθανασίου τοῦ Μεγάλου, Λόγος περί τῆς ἐνανθρωπήσεως τοῦ Λόγου, PG 25, 192.

5. Ἀθανασίου τοῦ Μεγάλου, Ἐπιστολή περί τῶν γενομένων ἐν τῇ Ἀριμίνῳ τῆς Ἰταλίας, καί ἐν Σελευκείᾳ τῆς Ἰσαυρίας συνόδων, PG 26, 688.

6. Κ.Π.Α. кодекс Α’ 94, 10 август 1925, стр. 102-3.

7. Јован. 14, 9.

8. Νικολάου Καβάσιλα, Περί τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 680.

9. Βασιλείου τοῦ Μεγάλου, Εἰς τήν Ἐξαήμερον, PG 29, 52.

10. Јован. 15, 12.