+ В А Р Т О Л О М Е Ј

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ, АРХИJЕПИСКОП КОНСТАНТИНОПОЉА – НОВИ РИМ
И ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ
ДО СВУ ПУНОЋУ ЦРКВЕ,
БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР
ОД РОђЕНОГ У ВИТЛЕЈЕМУ СПАСИТЕЉA ХРИСТA

Најчасни браћо Јерарси и благословена чеда у Господу,

Са благовољењем свише и ове године смо доспели до свепразничног дана Рођења у телу Бога Логоса, који је сишао на земљу и живео са нама „због неисказивог човекољубља“. Псалмима, химнама и неизрецивом радошћу славимо велико тајинство Оваплоћења, „најновије од свега новог, једино ново под Сунцем“[1], кроз које се човеку отвара пут ка обожењу по благодати и обнавља се целокупна творевина. Божић није проживљавање сентименталности која „брзо долази и још брже пролази“. То је егзистенцијално учешће у целокупном догађају Божанског Домостроја. Како сведочи Еванђелист Матеј[2], власт овога света је од самог почетка желела да уништи Божанско Дете. За верне, заједно са „Христос се рађа“ на празник Оваплоћења Сина и Речи Бога Оца, као и са жалобним звонима Страдања, увек одјекује и „Христос васкрсе“, радосна порука о победи над смрћу и очекивању општег васкрсења.

„Слава на висини Богу и на земљи мир“ поново одјекује у свету испуњеном насиљем, друштвеном неправдом и понижавањем људског достојанства. Изванредан напредак науке и технологије не досеже до дубине људске душе, јер је човек увек више од онога што наука може да схвати и од онога чему стреми технолошки напредак. Научним путем се не може премостити јаз између неба и земље у људском постојању.

Данас се све чешће говори о „постчовеку“ и хвали се вештачка интелигенција. Наравно, сан о „надчовеку“ није нов. Идеја „постчовека“ заснована је на технолошком напретку и опремању човека средствима која су без преседана у људском искуству и историји, а која му могу омогућити да превазиђе дотадашње људске границе. Црква није технофобична. Она науку посматра као „Богом дан дар човеку“, али не занемарује нити прећуткује опасности од научног тријумфализма. У Окружној посланици Светог и Великог Сабора Православне Цркве (Крит, 2016), истакнуто је доприношење хришћанства „здравом развоју спољашње културе“, јер је Бог „поставио човека за управитеља божанске творевине и сарадника Његовог у свету“. Надаље, са нагласком је истакнуто: „Православна Црква, насупрот савременом ‘човекобогу’, уздиже ‘Богочовека’ као последњу меру свега: ‘Не говоримо о човеку који је постао бог, већ о Богу који је постао човек’“ (Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, III, 2 PG 94, 988)[3].

Одговор на кључно питање како ће се, до последњег „осмог дана“, у свету технолошке цивилизације, прожете титанијским и прометејским духом, са свим њеним трансформацијама и променама, у средишту човекобожачких трансхуманизама и надчовечанских стремљења, сачувати „цивилизација личности“, поштовање светости и уздизање њене лепоте, једном за свагда је дат у тајни Богочовечанства. Реч Божија постаде тело, „истина дође“ и „сенка прође“. Заувек ће истинитост за човека бити повезана са његовим односом према Богу, као одговор на Божије силажење ка њему и као очекивање и сусрет са Господом славе који долази. Ова жива вера подржава човекову борбу да одговори на противречности и изазове свог земаљског живота, у животу „на хлебу насушном“[4], у опстанку и у друштвеном и културном развоју. Међутим, ништа у нашем животу не може напредовати без референце на Бога, са хоризонтом који обухвата „пуноћу живота, пуноћу радости и пуноћу знања“ у Његовом Царству[5].

Божић је прилика да схватимо тајну Божје слободе и велико чудо људске слободе. Христос куца на врата људског срца, али само човек, који је почашћен слободом, може да их отвори. „Наравно, без Њега, без Христа,“ пише блаженопочивши отац Георгије Флоровски, „човек не може учинити ништа. Ипак, постоји нешто што само човек може учинити – да одговори на Божји позив и да прими Христа.“[6]

Кроз „да“ одговор на позив с неба, Христос се открива као „истинска Светлост“[7], као „Пут, Истина и Живот“[8], као одговор на коначна питања и трагања људског ума, на жеље и наде човековог срца, али и на питања о пореклу и сврси стварања. Ми припадамо Христу, у Њему је све сједињено. Христос је „Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Крај“[9]. У Његовом добровољном оваплоћењу „ради нас људи и ради нашег спасења“, Логос Божји „није настанио једног човека, него је усвојио саму природу човека“[10], поставивши тако темеље заједничке вечне судбине и јединства човечанства. Он не ослобађа само један народ, већ читав људски род, не спасава само историју, већ обнавља целокупну творевину. Заједно са историјом, на снази је и за целокупну творевину јасна и одлучујућа подела на „пре Христа“ и „после Христа“. Кроз свој пут у свету, у историји и преко ње ка Последњим стварима, ка несметаном дану небеског Царства Оца, Сина и Светога Духа, Црква која „није од овог света“ сведочи о Истини, вршећи своју освећујућу и духовну мисију „за живот света“.

Браћо и чеда у Господу,

Склапајући побожно колена пред Богородицом која држи Богомладенца и смирено се клањајући Логосу који је у почетку попримио нашу људску природу, молимо се да свима вама буде благословен Свети Дванаестоднев, а нова година доброте Господње срећна, здрава, мирна, плодоносна у добрим делима, пуна духовне радости и божанских дарова. У овој години читав хришћански свет заједнички прославља и обележава 1700-годишњицу Првог васељенског сабора у Никеји.

Рођење Христово 2024
† Константинопољски
огњени молитвеник пред Богом за све вас

1. Ἰωάννου Δαμασκηνοῦ, Ἔκδοσις ἀκριβής τῆς ὀρθοδόξου πίστεως, PG 94, 984.

2. Матеј 1, 18 – 2, 1-23.

3. Окружна посланица, § 10.

4. Уп. Матеј 4, 4.

5.  Ἀλεξάνδρου Σμέμαν, Πιστεύω, ἐκδ. Ἀκρίτα, Ἀθήνα 1991, 129.

6. Γεωργίου Φλωρόφσκυ, Δημιουργία καί ἀπολύτρωση, ἐκδ. Πουρναρᾶ, Θεσσαλονίκη 1983, 17.

7. Јован 1, 9.

8. Јован 14, 6.

9. Откр. 22, 13.

10. Νικολάου Καβάσιλα, Ἑπτά ἀνέκδοτοι λόγοι, Θεσσαλονίκη 1976, 108.

______

foto: N. Papachristou